Shut your eyes and sing to me...

Kraj i početak.

09/30/2010

Sutra je novi dan. Bitan dan, kraj mog dosadašnjeg života u Srbiji i početak onog u Sloveniji. Nisam sigurna šta će se promeniti, ali znam da će se mnogo toga promeniti. Za početak, neću više živeti sa roditeljima, u kući. Živeću sa studentima, u stanu, u Ljubljani. To je prva razlika. Družiću se sa drugim ljudima. Izlaziti na druga mesta. Ići na fakultet. 

Radujem se, iskreno. Imam osećaj da ću se snaći, naći open-minded ljude kao što sam ja, družiti se, izlaziti, živeti.

Ali i dalje, knedla je u grlu. Sve što Ljubljana donosi stoji, ali stoji da će mi jako nedostajati moja porodica, prijatelji, časovi nemačkog, vožnja kolima od NS-a do kuće, subotnji izlasci sa drugaricama, duge posete najboljeg druga, posipanje šljokicama sa najboljom drugaricom.  

Spakovala sam stvari. Bilo je teško u par navrata, ali spakovala sam ih. Soba mi je sada, veče pred selidbu, prilično prazna. Tek poneke sitnice su ostale. Nisam je htela sasvim isprazniti, neka ostane nešto MOJE u njoj. I kada ja ne budem u njoj, biće to moja soba, sa mojim leopardastim zidom i mojim lampama i mindjušama.

Čudno je kada skontaš da možeš na neki način 18 godina života spakovati u par kofera i 5-6 kutija.  A sve je tamo. (barem se iskreno nadam). 

Ostaje mi da legnem u krevet i spavam, poslednji put u mom krevetu. Teško je, priznajem. Možda sam slabić, ali teško. Nikada mi nije bio problem otići negde, otputovati, nedelju, dve, nije bilo patetika, i tih stvari. A sada, kada odlazim, onako, odista, stvarno, čudno je. Dolaziću i dalje kući, ali to će biti dolasci na raspuste, vikende.  Neću se vraćati kući, već ću posećivati kuću. I ne samo to, moje prijatelje.

Čovek ni ne shvati kakve divne ljude ima oko sebe, i koliko ih ima, dok ne dodje vreme odlaska. Pokušala sam se videti sa svima njima, svakome dati deo svog vremena, ali nije ga bilo dosta. 

I onda, moja sestra. Ona će meni nedostajati PUNO i ja ću njoj nedostajati puno. Uvek smo bile na neki način zajedno, ma koliko se povremeno mrzele, nazivale imenima, tukle, i bile drugačije. I sada, mala sestra odlazi u svet.  

Bake i deda su posebna priča. Neizmerno ih volim i zahvalna sam što su najbolje bake i deda na svetu. Faliće mi i oni, mnogo, mnogo, mnogo. Odlasci kod njih u potrazi za hranom, dobijanje poljupca u čelo od baka, gledanje fudbala sa dedom.  

Neke stvari su neprocenjive. A neke će tek postati. 

Koliko god sam se opirala pustiti sebi danas ovu pesmu, previše je za mene.

Nisam redovan bloger. Blog meni dodje kao neka vrsta psihoterapije. Živo me interesuje, kakva će biti frekventnost mog pisanja nakon preseljena. Do tada, laku noć.