Mogu reći da mi je prilično okej tu. Jeste život potpuno drugačiji od onog koji sam živela, ali je dobar. To jest, bio je dobar.
Našla sam fenomenalan stan sa super cimerima za manje od nedelju dana. Uselila sam se. Stavila stvari koje sobu čine domom. Kupila cvet. Neki nameštaj. Sve je išlo po planu. Posle 3 dana, bilo je potrebno otići u kupovinu za stan. Hrana, sredstva za čišćenje i tako to. Ne zaboraviti ništa. Ne volim taj deo. Biti samostalan, kul. Ipak, ponekad je toliko lakše živeti sa roditeljima, stvarno.
I ništa, uzela spisak i krenla u nabavku, mnogo stvari, mnogo novca, postala sam svesna koliko košta življenje. Ništa nisam zaboravila, totalno cool. I onda, pranje veša. Nikada to nisam sama radila. Da se razumemo, nikada nisam bila razmaženo derište koje je bacilo prljav veš u korpu i dobilo čist, ispeglan veš, već sam to radila u delovima. Jednom razvrstavala, jednom prostirala, jednom peglala. A sada, sve sama. I to sam savladala.
Pravljenje ručka. Takodje. Sposobna sam voditi samostalni život izgleda.
To je kao deo sa življenjem. Onda je tu deo sa fakultetom.
Za sada je odlično. Medicina mi se čini kao pravi izbor. Klinični centar, laboratorije, mikroskopi. Ljubav. Kolege, tako tako. Velika većina populacije su devojke, sa kojima imam neki problem, ili ga one imaju sa mnom, jer nekako, ne mogu postati drugarica sa nekom od njih, ali nekako preživljavam.
Social life. Upoznala sam dosta divnih ljudi. Družim se. Izlazim. Imam cimere. Lepo se slažem sa njima, ponekad jedemo zajedno, sa jednim cimerom odlazim na bazen, jednom rečju, sjajno. Noćni život. Preintenzivan možda za mene. Ko god da priča kako Ljubljana nema noćni život, oh, itekako ga ima. Neki tvrde da je to sada samo zbog početka faksa, ali meni se nekako čini da Metelkova ne spava nikada.
Uglavnom, sve je počelo sjajno. Stalno sam jurila negde, rešavala nešto, sredjivala, uredjivala i nije mi falio dom. Onda su se počele dešavati stvari po Srbiji u vezi sa kojima sam imala maksimalno mixed feelings. Demoliranje BG-a, pa onda Genove. Bilo kako bilo, osećala sam nešto.
Ipak, i dalje sam bila kul. Devojka koja počinje novi uber kul život u novom gradu. Kao iz filma. Druži se, izlazi, ide na faks, muva sa lepim dečacima, bavi sportom sa (lepim) cimerom.
Prošli petak me je dokrajčio. Dok sam čekala dečka sa kojim sam išla na date, pored mene je prošao čovek koji je šetao jazavičara. Moj deda, kojeg volim neizmerno puno puno ima jazavičare, koje isto toliko volim. U tom trenutku bih dala sve sve da budem kod kuće, da Miško, Mia, Ava i Bucka skaču po meni, dok sa ja uvijam po podu, jer je njih previše i previše skaču po meni pa ne mogu da se izmaknem, dok se moj deda smeje i gleda na sve to a baka vadi sveže kifle iz rerne. Srećom pa je dečko došao prilično brzo, imala sam sa kime da pričam, koga da zagrlim i tako dalje, bilo je lepo, ali i dalje sam htela biti doma. Sa mojima. Kasnije te večeri sam otišla u Metelkovu, sa cimerima, i ugledala Jelen pivo u ruci devojke pored mene.
Naravno, morala sam saznati gde ga je nabavila, i saznala da ga je kupila u tom kafiću. Mojoj sreći stvarno nije bilo kraja. Htela sam izljubiti barmena, sve oko sebe, plakati od sreće što imam Jelen pivo. Just for the record, puno je bolje od Laškog ili Uniona.
To nije bilo sve te večeri. Dok smo išli od Metelkove do Roga, napravili smo pauzu u nekom parku. Tamo se desilo skoro nemoguće. U 3 noću, devojka je šetala psa. Baseta. Baset je za mene simbol mog detinjstva, kuće, ljubavi, osećaja doma. 15 minuta sam se igrala sa Maxom, hvala njegovoj vlasnici, koja mi je to dozvolila i razumela moju potrebu za time, to neću zaboraviti.
sledeći dan sam skontala da sam zaradila prehladu od intenzivnosti mog noćnog života. A svi cimeri i drugari otišli svojim kućama za vikend. To je loše u Ljubljani, za vikend su svi kući i grad je prazan. Želela sam moju mamu, da mi skuva čaj i supu, donese toplomer, lekove, uteši me, kritikuje da se nisam dobro obukla i da sam zato prehladjena a ja sam bila sama. Niko mi nije ništa prigovarao, niko čaj kuvao, sve sama.
Ako sam mislila da samostalnost sucks što se tiče kuvanja i pranja veša, povlačim reč. To je super. Kuvanje čaja dok si bolestan, e to je tužno.
I tako uglavnom. Danas su se cimeri vratili, kuvali su mi čaj, ali to nije mamin čaj.
Sutra je novi dan. Bitan dan, kraj mog dosadašnjeg života u Srbiji i početak onog u Sloveniji. Nisam sigurna šta će se promeniti, ali znam da će se mnogo toga promeniti. Za početak, neću više živeti sa roditeljima, u kući. Živeću sa studentima, u stanu, u Ljubljani. To je prva razlika. Družiću se sa drugim ljudima. Izlaziti na druga mesta. Ići na fakultet.
Radujem se, iskreno. Imam osećaj da ću se snaći, naći open-minded ljude kao što sam ja, družiti se, izlaziti, živeti.
Ali i dalje, knedla je u grlu. Sve što Ljubljana donosi stoji, ali stoji da će mi jako nedostajati moja porodica, prijatelji, časovi nemačkog, vožnja kolima od NS-a do kuće, subotnji izlasci sa drugaricama, duge posete najboljeg druga, posipanje šljokicama sa najboljom drugaricom.
Spakovala sam stvari. Bilo je teško u par navrata, ali spakovala sam ih. Soba mi je sada, veče pred selidbu, prilično prazna. Tek poneke sitnice su ostale. Nisam je htela sasvim isprazniti, neka ostane nešto MOJE u njoj. I kada ja ne budem u njoj, biće to moja soba, sa mojim leopardastim zidom i mojim lampama i mindjušama.
Čudno je kada skontaš da možeš na neki način 18 godina života spakovati u par kofera i 5-6 kutija. A sve je tamo. (barem se iskreno nadam).
Ostaje mi da legnem u krevet i spavam, poslednji put u mom krevetu. Teško je, priznajem. Možda sam slabić, ali teško. Nikada mi nije bio problem otići negde, otputovati, nedelju, dve, nije bilo patetika, i tih stvari. A sada, kada odlazim, onako, odista, stvarno, čudno je. Dolaziću i dalje kući, ali to će biti dolasci na raspuste, vikende. Neću se vraćati kući, već ću posećivati kuću. I ne samo to, moje prijatelje.
Čovek ni ne shvati kakve divne ljude ima oko sebe, i koliko ih ima, dok ne dodje vreme odlaska. Pokušala sam se videti sa svima njima, svakome dati deo svog vremena, ali nije ga bilo dosta.
I onda, moja sestra. Ona će meni nedostajati PUNO i ja ću njoj nedostajati puno. Uvek smo bile na neki način zajedno, ma koliko se povremeno mrzele, nazivale imenima, tukle, i bile drugačije. I sada, mala sestra odlazi u svet.
Bake i deda su posebna priča. Neizmerno ih volim i zahvalna sam što su najbolje bake i deda na svetu. Faliće mi i oni, mnogo, mnogo, mnogo. Odlasci kod njih u potrazi za hranom, dobijanje poljupca u čelo od baka, gledanje fudbala sa dedom.
Neke stvari su neprocenjive. A neke će tek postati.
Koliko god sam se opirala pustiti sebi danas ovu pesmu, previše je za mene.
I'll miss the playgrounds and the animals and digging up worms I'll miss the comfort of my mother and the weight of the world I'll miss my sister, miss my father, miss my dog and my home Yeah, I'll miss the boredom and the freedom and the time spent alone
Nisam redovan bloger. Blog meni dodje kao neka vrsta psihoterapije. Živo me interesuje, kakva će biti frekventnost mog pisanja nakon preseljena. Do tada, laku noć.
Imam knedlu u grlu. Ne mogu da gutam. Gušim se. I onda pojedem nešto slatko i kao bolje mi je. A za 15 minuta, ponovo isto. Ponovo krenem da stavljam stvari na svoj spisak, i ponovo mi je loše. Najgore je što imam neki osećaj da me niko ne razume, iako znam da ima ljudi koji me razumeju.
Stvar je u tome, što se selim. Prvi put, sa 18 godina, selim se. Sama. Odlazim na fakultet, u Ljubljanu. Nije to tako daleko, 5 sati vožnje i voila, ali ipak, to nije Srbija. Nisam patriota neki, stvarno nisam, ali da volim ovu državu, volim je. Nisam čak ni Srpkinja, ali ovde sam odrasla, ovde je moj dom, ovde je moja porodica, moji psi, moji prijatelji, moje dvorište. Sada ću ovamo dolaziti na vikende, i par nedelja preko raspusta.
Koliko vremena treba da se osećaš kao kod kuće negde? Da stvoriš svoj dom? Da osetiš toplinu tog doma? Da li je uopšte moguće imati dva doma? Želim imati svoj dom Tamo, ali ne želim izgubiti ovaj ovde. Volim svoje doma, sigurnost koje doma pruža, toplinu i sve. Nisam sigurna da li ću uspeti stvoriti takvo doma i u Ĺjubljani.
Znam da je dobro što idem. Znam, da je tamo bolji fakultet, znam da imam bolje mogućnosti za sve. Ali i dalje boli. Boli, što ostavljam svoju sobu, svoj zid, svoj krevet. Boli što moram da pakujem svoj život i idem sa koferima negde. Jednostavno boli. Ne samo mene. Boli i ljude oko mene. Svaki dan, svaki sat mi neko kaže koliko će mu/joj nedostajati moj smeh, moja pojava, moje reči. Svaki sekund pomislim koliko će meni nedostajati smeh mojih prijatelja. Da, imamo skajp, gledaćemo se, čuti, ali to nije to. Šta kada nekome bude trebao zagrljaj? Šta kada bude meni trebalo da me neko smiri? A to ne mogu svi. Koliko vremena će mi trebati da steknem prijatelje?
I opet, znam da ću ih steći, i da će mi kroz par meseci biti super, znam.
Zašto onda još uvek boli?
Jedem 5. turski bonbon-kolač u toku kucanja ovog teksta.
Nisam dugo pisala. Ne znam zašto. Da li su me ubile obaveze, ili nešto drugo, ne znam. Nekako mi se nije dalo. Par puta sam počela, ali nakon par minuta mi je dosadilo i odustajala sam. A inače mrzim odustajanje. Danas je nekako drugačiji dan.
Čudan je dan. Sve je nekako uredno i dobro, a ne osećam se tako. Ustala, učila, uradila domaći, vozila, bila na času, pila kafu, radila test, pila drugu kafu, otišla na nemački, treća kafa, došla kući, četvrta kafa.
Nekako uobičajena nedelja. Nekad sam volela nedelje, ceo dan si kod kuće i uživaš u nedelji. Već pola godine skoro mi nedelje nisu za ostajanje kod kuće već dani kad odlazim u grad i provodim vreme učeći. I to ne u svojoj sobi, u miru, već na časovima u prokleto hladnim učionicama privatnih škola. Ne hladnim u smislu temperature, nego generalnog osećaja koji imam dok sam u njima.
I fale mi moje ništaseneradinedelje. Jako. i još mnogo stvari mi fali. čak i neke koje ne želim da priznam da mi fale. I još uvek nije vreme da priznam koje su to.
Nekako je sve tmurno. Čekam proleće, možda će biti lepše na proleće. Sunce, haljine i sve to. Još uvek postoji nada da će biti bolje, to me na neki način smiruje. A i posle proleća je leto, koje jako volim.
Prošlih par meseci je bilo zanimljivo. Postala sam zauzeta. Prestala sam da izlazim, pušim, pijem, zabavljam se, ljubim se i imam ljubavni život. Nebitno kojim redosledom i totalno nevezano jedno za drugo. Ne znam zašto, prestalo je biti zabavno. Doduše, nikad mi nije sinonim zabave bilo opijanje do besvesti, niti mi je to ikada bio cilj(iako priznajem, desilo se 1-2puta). Sve je nekako izgubilo smisao. Što se cigareta tiče, super, nisu mi ni falile, to jest jesu, ali snaga volje je uvek uspevala da ih odbaci i nisam imala želju ponovo početi. A danas sam imala neopisivu želju zapaliti cigaretu i delić sekunde me je zaustavio (hvala zvonu na telefonu). To me je navelo da pomislim gde su granice volje. Strah me je što ne znam odgovor na to pitanje. Što se zabavljanja tiče, i to je prestalo biti od vitalnog značaja. Zabavljaću se jednom. Kada će to jednom biti nemam pojma, ali biće. A ljubav, ah ljubav. Nemam volje. Stvarno nemam volje, ponekad mi fali seks, ali to se lako rešava, a neka emocionalna vezanost, ne hvala, iako svi tragaju za nekom emocionalnom vezanošću a meni nejasno zašto. Jednog dana ću znati, nisam izgubila nadu.
Nada. Ključna reč i pojava ovih dana. Nadam se da će me primiti na fakultet u Sloveniju. Nadam se da će moj maturski profesorka pohvaliti. Nadam se da ću konačno poljubiti dečka koji me privlači i da ćemo posle toga imati najuzbudljiviju one night stand. Nadam se da će me primiti na seminar. Nadam se da ću otići u Berlin na leto. Nadam se da ću videti moje bliske prijatelje koje ne vidjam često. Nadam se da ću ići u Novi Vinodolski na leto i da će mi biti isto lepo kao lane. Nadam se da će koleno biti bolje. Nadam se. Postojim. Još uvek sam tu, nisam odustala od svega.
Gušteri ili prvaci gimnazije. Ja ih volim zvati i štakori, ali zvanična titula koju imaju već godinama svi prvaci je gušteri. Nerviraju me.
Zbog njih se osećam jebeno staro, većinom su ružni i maleni(ili sam ja sa svojih 1,80 prevelika? Nešto od toga...) i iiizgubljeni. Lutaju hodnicima, traže fiziku u staroj zgradi (gimnazija se sastoji od 2 zgrade, stara zgrada je za društvene nauke, paviljon za prirodne) i stoput na dan pitaju gde je šta. U mp3 i nazad, milion puta im je objašnjeno šta je gde, kako mogu biti toliko smotani?
I tako ne znaju da se hoda desnom stranom stepenica, stalno prave zastoje, pa za 5minuta ne stigneš ni izaći napolje, a kamoli izaći napolje i popušiti cigaretu. Štakori mali.
A onda, moj ooomiljeni deo dana. Dolazak na autobusku, čekanje busa i put kući.
"Joj, ovde je tako teško, profesori su tako strogi, mnogo nas je, gimnazija je velika, ima puno stepenica, taj i taj nas muči, plus milion drugih žalopojki o gimnaziji."
I svi ti njihovi izgubljeni pogledi i zurenje.
Ju, ona ima šarene stvari na sebi. Ju, ona ima veliku torbu. Ju, ona je maturant već. Ju, ja hoću da budem kao ona kad budem u 4.razredu. Ju, ona se neprestano smeje. Ju, ona peva neku dečju pesmicu. Ju, ona puši. Ju, ona se druži sa onom devojčicom koja izgleda kao dečko. Ju, čuo sam da je ona bila skoro ćelava. Ju, ona ima sve petice celu gimnaziju. Ju, ona priča sa profesorkom na odmoru i smeje se. Ju, nju sam videla u izlasku i bila je sa nekim dečkom. Ju, njen bivši priča da je ona bila kučka na raskidu. Plus milion Ju. I ovo sve je samo na moj račun rečeno, pitam se odakle im toliko informacija. Highlight je kada me neko od štakora doda na facebooku na osnovu toga što idemo u istu školu.
A oni svi isti, kao jedan. Pogrbljeni, mali, u istoj odeći, sa ruksacima. Mogli su komotno u uniforme da ih stave. Plaše se da će ih neko od profesora proceniti po odeći pa se oblače u klasiku. Katastrofa.
Sve u svemu, svake nove prvake mrzim. Barem dok ne prestanu da zure i dok ne nauče pravila.
(I da, svesna sam da sam i ja pre par godina bila jedna od njih, ja sam svoje prošla, verovatno su i mene mrzeli svi stariji, ali ipak... Svake godine su gori i gori.)
Nakon 5 meseci sam prvi put jela palentu sa mlekom.
Prvi put nakon što sam je zamrzela i proplakala mnoge dane jer nisam mogla skoro ništa osim mleka sa malo palente i supa jesti. Mesec dana sam se mučila, mesec dana mrzela činjenicu da čovek mora da jede da bi funkcionisao.
Mleko sa palentom, grisem, supe i cokoladno mleko su mi bili citav jelovnik. Možda sam slabić, možda razmaženo derište, ali bilo mi je teško. Imala sam problema izdržati sve to, najveća želja mi je bila pojesti komadić nečega što nije među nabrojanim namirnicama, no to nije bilo moguće.
Pa sam plakala. Mnogo i dugo. Pokušala sam pričati o tome sa bliskim ljudima, ali svi su bili u stilu "znam kako ti je, znam da je teško, ali..." Ne, ne znaš kako mi je. Probaj jesti 5dana samo to i ništa drugo, onda ću prihvatiti to "znam kako ti je". Svi su pukli na prvom danu i nikad više mi nisu rekli znam kako ti je.
Sve je to prošlo. Ali ja se još uvek nisam oporavila od toga.
5 meseci nisam jela supu, palentu, gris i čokoladno mleko. Pre oko mesec-dva sam imala želju za supom. Ali čim sam je sipala u tanjir mi se sve vratilo i zamalo sam povratila. Naravno, supu nisam pojela. Ovo ostalo nisam ni imala želju da jedem.
Zato mi je danas BIG DEAL to što sam jela palentu. I bila je dobra.
A osim toga, imam dobar dan. Onako stvarno dobar. Uprkos ustajanju u 6, trčanju na bus, padanju u žbunje pri odlasku iz škole. Desile su se mnoge lepe stvari. Osim što sam načinila prvi korak na putu oslobađanja od traume u vezi tečne hrane, u školi je bilo zabavno. Onako baš baš. Na času teorije za polaganju vozačkog sam pila najdivniju kafu sa instruktorkom. Našla sam isečak iz novina u knjizi koju sam pre 3nedelje vratila u biblioteku, srećom niko nije vadio tu knjigu. Del Potro je pobedio u finalu i to je bila prva vest koju sam pročitala kad sam ustala.
I ono što je najdivnije, imala sam sa kime da podelim moje male radosti. I sa kime da pevušim "I like to move it, move it" u stilu King Juliana i smejem se do suza.I kome da crtam roze markerom sunce i cvetice po ruci.
Petak veče. Trebalo je da budem sa društvom. Na našoj maloj VIP žurki, ali nisam. Nisam zato što sam zarad vlastite sreće i vlastitog zadovoljstva povredila jednu osobu iz tog društva, koju sam neizmerno volela i koja je mene neizmerno volela. Sada sam, naravno, bad guy u celoj toj priči i ne mogu više da prisustvujem okupljanjima jer bih opet povredila tu osobu.
Ako sam nešto naučila iz te cele veze, to je to da ne treba biti sa nekime iz društva. Velika je verovatnoća da će doći do raskida, a break-ups su uvek gadna stvar, pod kakvim god okolnostima bili. Sreća pa su svi iz društva ok i nije bilo biranja strana. No, kad dođe do okupljanja i tako toga sama biram biti izuzeta.
I OK sam sa time. OK sam sa time da više nismo ono što smo bili, OK sa time da nisam na svakom okupljanju društvanca. Ali nisam OK sa time što mi se ne pozdravi na ulici, što je na sve moguće načine pokušao da me izbriše iz života, nisam OK sa time što su me njegovi brat i sestra presekli pogledom, nisam OK sa time što smo preostale stvari od onog drugog morali vraćati jedno drugome preko zajedničke drugarice.
Nije to bio neki raskid pun svađa, klanja itakotoga. Bilo je sa objašnjenjem, bez zavrzlama, prevara i laži, objasnila sam sve. Ja nisam mogla više da budem u vezi. Ne sa njim, nego u vezi sa bilo kime. Nisam materijal za veze. Rekao je da smo OK. Otkud ja znam, možda je definicija biti OK ne pozdraviti se na ulici... To mi smeta.
Ta Daaam, leto se bliži kraju. Ne samo zbog početka škole (hvala ministarstvu na tome što nam ga nisu odložili), već se i vreme promenilo malčice. Noći su dobrano hladne, dani prijatno topli, za razliku od onih od pre nedelju dana kada sam se tuširala 9puta dnevno(bukvalno) da bih mogla da opstanem.
Imala sam lepo leto. Početak je bio dobar, cvetala je moja veza, odmarala sam se od kraja škole i punila baterije za nastavak. Onda su se izdešavale neke promene na mom emotivnom planu, pa sam povredila članak pri silaženju sa stepenica i Exit je bio neizvestan.
Ipak, išla sam na Exit, nije me zaustavio povređen članak u zavoju, malo mi je bilo ograničeno kretanje i bolovi su tu i tamo ometali dobro raspoloženje, ali sve je bilo divno (hvala painkillerima). Videla sam neke drage ljude koje ne viđam često, videla sam neke ljude na pozornici koje dotada nisam imala prilike videti (a i one koje sam već videla, ali nije bilo loše gledati i slušati ih opet), upoznala neke divne ljude, pomalo flertovala, ali nisam prešla granicu toga. Neki trenuci su stvarno bili vredni svega, i bolova i prehlade posle Exita.
Nakon Exita sam se vratila svojoj kući, preležala nekoliko dana i usred emotivne zbrke donela odluku da raskinem vezu, Nisam pogrešila, za mene je bolje što sam učinila to što sam učinila, bila sam fer i jedan period se završio i ja sam ponovo postala to što u stvari nikad nisam prestala biti, singl devojka.
Ponovo sam imala par dana odmaranja kod kuće pa debatni kamp sa turnirom u mojoj školi. Savršenih 7dana, upros svom nerviranju i pritisku i povremenim porivima za ubiti čitav svet, neki ljudi koje sam tamo upoznala, par njih, su neprocenjiva vrednost. Na kraju krajeva, i takmičarski deo je prošao odlično, završila sam turnir kao 2.najbolji govornik turnira.
Posle turnira sam se vratila na normalu. Nekadašnju normalu. Drugarice, izlasci i zabava. Bila sam zaboravila koliko sam sve to volela i koliko u tome uživam.
I pri kraju more. Neki od najlepših 11dana u komadu u mom životu. Počeli su odlaskom u Zagreb na koncert U2. Doduše, ja sam više isčekivala taj dan zbog njihove predgrupe Snow Patrol. Stigli smo na Maksimir oko pola sata pred Snow Patrol. Zauzela sam relativno dobro mesto blizu bini skoro u sredini i čekala sa osmehom na licu. Kada se pojavilo ovo na video bimu, mojoj sreći nije bilo kraja.
Ovo je video sa koncerta. Snimljen od strane osobe koja je stajala vrlo blizu mene. Uglavnom, tih 8 ili 9 pesama koliko su otpevali, taj sat je bio savršen. Snow Patrol su savršeni, divni, njihova muzika je očaravajuća. ja ih volim. Gitarista je imao podlakticu u gipsu a svirao je i skakao kao da mu ništa nije, pevač je stalno bio nasmejan, ja u životu nisam videla nekog toliko srećnog dok je na bini a nagledala sam se za svojih 17-18godina koncerata dosta. No, bilo kako bilo, koncert je brzo prošao i usledilo je isčekivanje na U2. Bilo je zabavno videti ljude oko sebe u takvoj euforiji, dok sam ja bila sasvim mirna, jer sam bila ispunjena time što sam videla SP. U2 su odradili posao, bili su dobri, ali nisu oduševili. Barem ne mene. Previše pesama sa poslednjeg albuma, I think. Jedina pesma koja me se dotakla je bila Elevation, ne sećam se kada sam se tako divno iskakala i izigrala u tako kratkom vremenskom roku. Koncert se završio i krenuli smo prema moru.Oko 10sati smo već bili u apartmanu, u Novom Vinodolskom, divnom gradiću na hrvatskom primorju, kojeg ću se uvek rado sećati. Oko 11 sam već bila na moru, kupala se i uživala. Kad nisam bila u moru sam se gledala sa simpatičnim dečkom iz Nemačke, sa kojim nisam uspostavila nikakav bliži kontakt jer ne govorimo nijedan zajednički jezik. Pročitala sam 8 knjiga za tih 10 dana, posetila Trst, obavila shopping, kupila najsavršenije štikle na svetu(kao utehu što sam pre toga kupila muške patike broj 42 jer ničeg ženskog i ravnog u toj veličini nije bilo u celom shopping centru), trčala svako veče po par kilometara i uspela da predposlednje veče povredim koleno pri tome i iskusim kako je kupati se u moru sa par metara elastičnog zavoja na kolenu(just for the record: uopšte nije zabavno). Na kraju nas je put opet odveo u Zagreb. Prvo u shopping centar(shopping nam je porodični porok) a onda na koncert Prljavog Kazališta(koncerti su tatin i moj porok), benda koji sam slušala u periodu od 0 do 12godina. momci, ili starci iz benda, kako god, su fenomenalni, nisu zgubili ništa energije, skaču i sviraju i dalje kao ludi. Napokon, nakon kraja koncerta smo išli kući.
I opet izlasci, flertovanje, cute new boy u mom životu koji je prihvatio sve što mi treba (možda je bolje reći shvatio šta mi sve NE treba), drugarice, ali i časovi vožnje, koji su u početku bili traumatični (prvo zbog mog neiskustva a onda zbog udesa koji je prouzrokova vozač koji je ispred mene udario u motocikl), ali su se dosada pretvorili u uživanje.
Sad je kraj spavanju do 11 svaki dan(mislim da je to jedina stvar koja će mi faliti sa raspusta), i lenčarenju. Na svu sreću. Želim moje obaveze, želim ponovo spavati po 4-5sati dnevno i biti umorna i iscrpljena, piti 5kafa na dan, smejati se u školskom hodniku, početi se pripremati za fakultet, istraživati za maturski rad, uživati na poslednjim debatnim turnirima u kojima ću učestvovati kao debater a ne trener ili sudija. Želim opet trčati na autobus, sa autobusa, kasniti na njih i psovati vozača što je krenuo pola minute ranije, ići na kafu pre škole u kantinu, posle škole sa drugaricama u kafić. Ići na debatni klub sredom uveče, ostajati zbog raznih sekcija posle nastave do 3., do petka biti preumorna i ipak rešiti otići u noćni život ("samo još danas, naspavaću se za vikend") i uživati u životu.
Goood, stvarno mi fali škola i taj osećaj da ništa ne stižem. Ti trenuci nisu najdivniji, ali kada ipak stignem sve što sam naumila, osećaj je nenadjebiv.
Volim osećaj dolaska kući. Bez obzira na to da li je vreme provedeno izvana kuće bilo lepo, ružno, dosadno ili zabavno. Volim taj osećaj topline i sigurnosti kada stignem u svoju sobu, legnem u krevet I zagrlim svoju Ivu. Sada sam stigla kući, nakon više-manje lepo provedene večeri a ne spava mi se. Trebalo bi da spavam, imala sam naporan dan, a ja kuckam gluposti i ne spavam. Blah. Padala je kiša večeras. Baš baš jaka kiša. Išla sam sa 4 drage drugarice, proslavljale smo rođendan jedne od njih, smejale se i pri tome je padala kiša. Moje baletanke, najdraže(mada, ja za svake svoje baletanke tvrdim das u mi najdraže) su poprimile neku tamnu boju, farmerice takođe, jakna mi je bila mokra i smrzla sam se. Uprkos svemu sam se lepo osećala. Nakon svega sam se našla sa ne_znam_šta smo_i_odgovara_mi dečkom, nasmejala sam se i provela divnih 15minuta. Volim te kratke susrete, od par minuta u koje stane sve što mi je u tom trenutku treba. Ipak, dolazak kući je bio najdivniji. Ulazak u topli dom, skidanje baletanki(mokrih), odeće, odlazak pod tuš i držanje nogu u vreloj vodi pola sata sa nikakvim mislima u glavi. Neprocenjivo. To su moji trenuci. Samo moji. Volim ih. Danas baš volim. Retko kada imam dan kad baš volim, ali oni dani u kojima volim su divni.
Odgledah poslednjih par epizoda
serije Sex&City. Ponovo sam upala u fayu nedostajanja moje Samanthe, Charlotte,
Mirande. Ja nemam 3 fabulozne, sexi, trendi i singl i nisam u tripu da sam
Carrie. Ja imam jednu koja je sve to i bez koje ne umem da funkcionišem. Moj
odnos sa njom bi se mogao opisati sledećom rečenicom: ono što se meni desilo se
nije desilo i nema pravu težinu ako o tome ne zna Ona.
Razlog zašto ja sve ovo pišem je
taj što Ona trenutno nije tu i što sve što mi se dešava, se i ne dešava, pošto
nemam načina da stalno komuniciram sa njom. Razgovori jednom nedeljno nisu
dovoljni.
Anyway, Ona je otišla daleko u periodu
kada se kod mene svašta nešto počelo dešavati.Otišla je par dana nakon što sam ja započela prvu iole ozbiljniju vezu.
To sam još nekako i pregurala, bilo je čudno, ceo život smo sve govorile jedna
drugoj odmah nakon što se desilo a sada smo morale čekati po nedelju-dve.
Potom sam ja išla na operaciju. Ne
opasnu po život, ali ipak sa teškim oporavkom, barem što se tiče mentalnog
stanja. I opet nisam imala Nju da joj pričam kroz šta sve prolazim. Nije bilo
lako, ali pregurala sam. Tako su nastavile da se ređaju događaji i nikad nisam
mogla odmah da je pozovem, već sam morala čekati i biti u strahu da opet neću
stići da kažem koliko mi fali, koliko je volim I koliko stvari mi se desilo.
Jedan od nedavnijih događaja kod mene je bio raskid one veze
sa početka priče. Veza nije dugo trajala, bila je lepa, ali ja zasada nisam
material za veze, pa sam svojevoljno i svesno raskinula. Još uvek mi se više
sviđa biti sama, znam da će se to kroz par godina promeniti, ali za sada je to
okej. Nije bilo OK što nisam imala Nju da joj pričam sve. Koliko god ja bila OK
sa tim raskidom, toliko mi je bilo potrebno pričati o tome sa Njom, da bih
ostala OK.
Danas sam u toku mog časa vožnje
prisustvovala saobraćajnoj nesreći . Bilo je krvi, letenja, razbijene lobanje,
panike, krika. Sve sam to OK podnela, ali stalno sam imala potrebu da kažem
Njoj šta mi se desilo. A nisam mogla da je pozovem u tom trenutku. Sve je
delovalo nekako sureal, weird I ko zna šta još.
Pre par dana sam bila sa dečkom,
prvi put nakon raskida one veze, bilo mi je super I blahblahblah, ali ništa
nije stvarno dok ne kažem Njoj da se desilo.
Juče mi se jeo sir i jela sam sir,
i rekla jednoj dobroj, odličnoj drugarici da mi se jeo sir i da sam ga jela a
ona me je bledo gledala. Samo Ona razmue sir i svu tu priču sa hranom.
Samo Ona razume moju sreću i radost
zbog helanki sa roze leopard dezenom. Samo ona ne smatra moje bubice o
baletankama i helankama i šljokicama kao nešto sasvim bezveze već shvata da je
to part of me.
Samo ona bi skontala zašto sam ustala u 2 da ovo napišem, samo onabi se oduševila sa time da sam u cool majici
i da sam stavila naočare za blitinu kao da sam starija žena i kuckala text u
krevetu.
Meni se samo priča sa Njom. Ne sa
bilo kime, pričam ja sa mnogo ljudi, koji su mi bliski, ali nisu mi jebeni
najbolji prijatelj 15godina od 18 i nisam sa njima pričala poslednjih par
godina svaki dan i videla se svaki drugi. Nisam sa njima gledala MTV toplistu
iako ne slušam ništa od te muzike, nisam se sa njima ložila na Justina
Timberlake-a, nisam sa njima puštala pesme Lennyja Kravitza, dok je on imao
koncert u Beogradu, ja bila u Hrvatskoj a ona kod kuće a ipak smo bile zajedno,
nisam sa njima prešla preko svake priče o svakom dečku, nisam njima jela tortu,
sarmu, šunku, sir, cveklui kisele
krastavce u 11 uveče niti radila palačinke u kućnim haljinama.
Nedostaje mi. Jedva čekam kraj septembra da mi se vrati. I
volim je. Najviše na svetu. Ako je nešto sigurno, onda je to to da je ona moja
soulmate. I kao što je jednom rečeno u jednoj seriji, prijateljica će mi biti
soulmate a dečaci će biti tu za sve ostalo.
Vesela. Šarena. Neuravnotežena ponekad. Nasmejana. Generalno rečeno srećna. Slobodna. Singl. Hejterka. Nervozna. Razmažena. Samostalna. Nadrkana. Utripovana. Volim igranje. U svakom smislu. I izlaske. Svoje istripovano društvo. Razred. Snow Patrol. Kinga Juliana i I like to move it, move it. Iliti volim se gibat, gibat. Svoje drugare koji znaju kada prasnem u smeh zbog čega sam počela da se smejem bez da im išta kažem. Pall Mall. Gin Tonic. Život.
