Shut your eyes and sing to me...

Leto

08/31/2009

Ta Daaam, leto se bliži kraju. Ne samo zbog početka škole (hvala ministarstvu na tome što nam ga nisu odložili), već se i vreme promenilo malčice. Noći su dobrano hladne, dani prijatno topli, za razliku od onih od pre nedelju dana kada sam se tuširala 9puta dnevno(bukvalno) da bih mogla da opstanem. 

Imala sam lepo leto. Početak je bio dobar, cvetala je moja veza, odmarala sam se od kraja škole i punila baterije za nastavak. Onda su se izdešavale neke promene na mom emotivnom planu, pa sam povredila članak pri silaženju sa stepenica i Exit je bio neizvestan. 

Ipak, išla sam na Exit, nije me zaustavio povređen članak u zavoju, malo mi je bilo ograničeno kretanje i bolovi su tu i tamo ometali dobro raspoloženje, ali sve je bilo divno (hvala painkillerima). Videla sam neke drage ljude koje ne viđam često, videla sam neke ljude na pozornici koje dotada nisam imala prilike videti (a i one koje sam već videla, ali nije bilo loše gledati i slušati ih opet), upoznala neke divne ljude, pomalo flertovala, ali nisam prešla granicu toga. Neki trenuci su stvarno bili vredni svega, i bolova i prehlade posle Exita.

Nakon Exita sam se vratila svojoj kući, preležala nekoliko dana i usred emotivne zbrke donela odluku da raskinem vezu, Nisam pogrešila, za mene je bolje što sam učinila to što sam učinila, bila sam fer i jedan period se završio i ja sam ponovo postala to što u stvari nikad nisam prestala biti, singl devojka. 

Ponovo sam imala par dana odmaranja kod kuće pa debatni kamp sa turnirom u mojoj školi. Savršenih 7dana, upros svom nerviranju i pritisku i povremenim porivima za ubiti čitav svet, neki ljudi koje sam tamo upoznala, par njih, su neprocenjiva vrednost. Na kraju krajeva, i takmičarski deo je prošao odlično, završila sam turnir kao 2.najbolji govornik turnira.

Posle turnira sam se vratila na normalu. Nekadašnju normalu. Drugarice, izlasci i zabava. Bila sam zaboravila koliko sam sve to volela i koliko u tome uživam. 

I pri kraju more. Neki od najlepših 11dana u komadu u mom životu.  Počeli su odlaskom u Zagreb na koncert U2. Doduše, ja sam više isčekivala taj dan zbog njihove predgrupe Snow Patrol. Stigli smo na Maksimir oko pola sata pred Snow Patrol. Zauzela sam relativno dobro mesto blizu bini skoro u sredini i čekala sa osmehom na licu. Kada se pojavilo ovo na video bimu, mojoj sreći  nije bilo kraja.

Ovo je video sa koncerta. Snimljen od strane osobe koja je stajala vrlo blizu mene. Uglavnom, tih 8 ili 9 pesama koliko su otpevali, taj sat je bio savršen. Snow Patrol su savršeni, divni, njihova muzika je očaravajuća. ja ih volim. Gitarista je imao podlakticu u gipsu a svirao je i skakao kao da mu ništa nije, pevač je stalno bio nasmejan, ja u životu nisam videla nekog toliko srećnog dok je na bini a nagledala sam se za svojih 17-18godina koncerata dosta. No, bilo kako bilo, koncert je brzo prošao i usledilo je isčekivanje na U2. Bilo je zabavno videti ljude oko sebe u takvoj euforiji, dok sam ja bila sasvim mirna, jer sam bila ispunjena time što sam videla SP. U2 su odradili posao, bili su dobri, ali nisu oduševili. Barem ne mene. Previše pesama sa poslednjeg albuma, I think. Jedina pesma koja me se dotakla je bila Elevation, ne sećam se kada sam se tako divno iskakala i izigrala u tako kratkom vremenskom roku. Koncert se završio i krenuli smo prema moru.Oko 10sati smo već bili u apartmanu, u Novom Vinodolskom, divnom gradiću na hrvatskom primorju, kojeg ću se uvek rado sećati. Oko 11 sam već bila na moru, kupala se i uživala. Kad nisam bila u moru sam se gledala sa simpatičnim dečkom iz Nemačke, sa kojim nisam uspostavila nikakav bliži kontakt jer ne govorimo nijedan zajednički jezik. Pročitala sam 8 knjiga za tih 10 dana, posetila Trst, obavila shopping, kupila najsavršenije štikle na svetu(kao utehu što sam pre toga kupila muške patike broj 42 jer ničeg ženskog i ravnog u toj veličini nije bilo u celom shopping centru), trčala svako veče po par kilometara i uspela da predposlednje veče povredim koleno pri tome i iskusim kako je kupati se u moru sa par metara elastičnog zavoja na kolenu(just for the record: uopšte nije zabavno). Na kraju nas je put opet odveo u Zagreb. Prvo u shopping centar(shopping nam je porodični porok) a onda na koncert Prljavog Kazališta(koncerti su tatin i moj porok), benda koji sam slušala u periodu od 0 do 12godina. momci, ili starci iz benda, kako god, su fenomenalni, nisu zgubili ništa energije, skaču i sviraju i dalje kao ludi. Napokon, nakon kraja koncerta smo išli kući. 

I opet izlasci, flertovanje, cute new boy u mom životu koji je prihvatio sve što mi treba (možda je bolje reći shvatio šta mi sve NE treba), drugarice, ali i časovi vožnje, koji su u početku bili traumatični (prvo zbog mog neiskustva a onda zbog udesa koji je prouzrokova vozač koji je ispred mene udario u motocikl), ali su se dosada pretvorili u uživanje. 

Sad je kraj spavanju do 11 svaki dan(mislim da je to jedina stvar koja će mi faliti sa raspusta), i lenčarenju. Na svu sreću. Želim moje obaveze, želim ponovo spavati po 4-5sati dnevno i biti umorna i iscrpljena, piti 5kafa na dan, smejati se u školskom hodniku, početi se pripremati za fakultet, istraživati za maturski rad, uživati na poslednjim debatnim turnirima u kojima ću učestvovati kao debater a ne trener ili sudija. Želim opet trčati na autobus, sa autobusa, kasniti na njih i psovati vozača što je krenuo pola minute ranije, ići na kafu pre škole u kantinu, posle škole sa drugaricama u kafić. Ići na debatni klub sredom uveče, ostajati zbog raznih sekcija posle nastave do 3., do petka biti preumorna i ipak rešiti otići u noćni život ("samo još danas, naspavaću se za vikend") i uživati u životu. 

Goood, stvarno mi fali škola i taj osećaj da ništa ne stižem. Ti trenuci nisu najdivniji, ali kada ipak stignem sve što sam naumila, osećaj je nenadjebiv. 

Let the games begin!