Shut your eyes and sing to me...

Nadam se, dakle postojim

03/14/2010

Nisam dugo pisala. Ne znam zašto. Da li su me ubile obaveze, ili nešto drugo, ne znam. Nekako mi se nije dalo. Par puta sam počela, ali nakon par minuta mi je dosadilo i odustajala sam. A inače mrzim odustajanje. Danas je nekako drugačiji dan. 

Čudan je dan. Sve je nekako uredno i dobro, a ne osećam se tako.  Ustala, učila, uradila domaći, vozila, bila na času, pila kafu, radila test, pila drugu kafu, otišla na nemački, treća kafa, došla kući, četvrta kafa. 

Nekako uobičajena nedelja. Nekad sam volela nedelje, ceo dan si kod kuće i uživaš u nedelji. Već pola godine skoro mi nedelje nisu za ostajanje kod kuće već dani kad odlazim u grad i provodim vreme učeći. I to ne u svojoj sobi, u miru, već na časovima u prokleto hladnim učionicama privatnih škola. Ne hladnim u smislu temperature, nego generalnog osećaja koji imam dok sam u njima.  

I fale mi moje ništaseneradinedelje. Jako. i još mnogo stvari mi fali.  čak i neke koje ne želim da priznam da mi fale. I još uvek nije vreme da priznam koje su to. 

Nekako je sve tmurno. Čekam proleće, možda će biti lepše na proleće. Sunce, haljine i sve to. Još uvek postoji nada da će biti bolje, to me na neki način smiruje.  A i posle proleća je leto, koje jako volim. 

Prošlih par meseci je bilo zanimljivo. Postala sam zauzeta. Prestala sam da izlazim, pušim, pijem, zabavljam se, ljubim se i imam ljubavni život. Nebitno kojim redosledom i totalno nevezano jedno za drugo.  Ne znam zašto, prestalo je biti zabavno. Doduše, nikad mi nije sinonim zabave bilo opijanje do besvesti, niti mi je to ikada bio cilj(iako priznajem, desilo se 1-2puta). Sve je nekako izgubilo smisao. Što se cigareta tiče, super, nisu mi ni falile, to jest jesu, ali snaga volje je uvek uspevala da ih odbaci i nisam imala želju ponovo početi. A danas sam imala neopisivu želju zapaliti cigaretu i delić sekunde me je zaustavio (hvala zvonu na telefonu). To me je navelo da pomislim gde su granice volje. Strah me je što ne znam odgovor na to pitanje. Što se zabavljanja tiče, i to je prestalo biti od vitalnog značaja. Zabavljaću se jednom. Kada će to jednom biti nemam pojma, ali biće. A ljubav, ah ljubav. Nemam volje. Stvarno nemam volje, ponekad mi fali seks, ali to se lako rešava, a neka emocionalna vezanost, ne hvala, iako svi tragaju za nekom emocionalnom vezanošću a meni nejasno zašto.  Jednog dana ću znati, nisam izgubila nadu. 

Nada. Ključna reč i pojava ovih dana. Nadam se da će me primiti na fakultet u Sloveniju. Nadam se da će moj maturski profesorka pohvaliti. Nadam se da ću konačno poljubiti dečka koji me privlači i da ćemo posle toga imati najuzbudljiviju one night stand. Nadam se da će me primiti na seminar. Nadam se da ću otići u Berlin na leto. Nadam se da ću videti moje bliske prijatelje koje ne vidjam često. Nadam se da ću ići u Novi Vinodolski na leto i da će mi biti isto lepo kao lane. Nadam se da će koleno biti bolje. Nadam se. Postojim. Još uvek sam tu, nisam odustala od svega.