Shut your eyes and sing to me...

Kraj i početak.

Sutra je novi dan. Bitan dan, kraj mog dosadašnjeg života u Srbiji i početak onog u Sloveniji. Nisam sigurna šta će se promeniti, ali znam da će se mnogo toga promeniti. Za početak, neću više živeti sa roditeljima, u kući. Živeću sa studentima, u stanu, u Ljubljani. To je prva razlika. Družiću se sa drugim ljudima. Izlaziti na druga mesta. Ići na fakultet. 

Radujem se, iskreno. Imam osećaj da ću se snaći, naći open-minded ljude kao što sam ja, družiti se, izlaziti, živeti.

Ali i dalje, knedla je u grlu. Sve što Ljubljana donosi stoji, ali stoji da će mi jako nedostajati moja porodica, prijatelji, časovi nemačkog, vožnja kolima od NS-a do kuće, subotnji izlasci sa drugaricama, duge posete najboljeg druga, posipanje šljokicama sa najboljom drugaricom.  

Spakovala sam stvari. Bilo je teško u par navrata, ali spakovala sam ih. Soba mi je sada, veče pred selidbu, prilično prazna. Tek poneke sitnice su ostale. Nisam je htela sasvim isprazniti, neka ostane nešto MOJE u njoj. I kada ja ne budem u njoj, biće to moja soba, sa mojim leopardastim zidom i mojim lampama i mindjušama.

Čudno je kada skontaš da možeš na neki način 18 godina života spakovati u par kofera i 5-6 kutija.  A sve je tamo. (barem se iskreno nadam). 

Ostaje mi da legnem u krevet i spavam, poslednji put u mom krevetu. Teško je, priznajem. Možda sam slabić, ali teško. Nikada mi nije bio problem otići negde, otputovati, nedelju, dve, nije bilo patetika, i tih stvari. A sada, kada odlazim, onako, odista, stvarno, čudno je. Dolaziću i dalje kući, ali to će biti dolasci na raspuste, vikende.  Neću se vraćati kući, već ću posećivati kuću. I ne samo to, moje prijatelje.

Čovek ni ne shvati kakve divne ljude ima oko sebe, i koliko ih ima, dok ne dodje vreme odlaska. Pokušala sam se videti sa svima njima, svakome dati deo svog vremena, ali nije ga bilo dosta. 

I onda, moja sestra. Ona će meni nedostajati PUNO i ja ću njoj nedostajati puno. Uvek smo bile na neki način zajedno, ma koliko se povremeno mrzele, nazivale imenima, tukle, i bile drugačije. I sada, mala sestra odlazi u svet.  

Bake i deda su posebna priča. Neizmerno ih volim i zahvalna sam što su najbolje bake i deda na svetu. Faliće mi i oni, mnogo, mnogo, mnogo. Odlasci kod njih u potrazi za hranom, dobijanje poljupca u čelo od baka, gledanje fudbala sa dedom.  

Neke stvari su neprocenjive. A neke će tek postati. 

Koliko god sam se opirala pustiti sebi danas ovu pesmu, previše je za mene.

Nisam redovan bloger. Blog meni dodje kao neka vrsta psihoterapije. Živo me interesuje, kakva će biti frekventnost mog pisanja nakon preseljena. Do tada, laku noć. 

Comments (0) Posted to Generalna 09/30/2010 Edit

Changes are good, aren't they?

Imam knedlu u grlu. Ne mogu da gutam. Gušim se. I onda pojedem nešto slatko i kao bolje mi je. A za 15 minuta, ponovo isto. Ponovo krenem da stavljam stvari na svoj spisak, i ponovo mi je loše. Najgore je što imam neki osećaj da me niko ne razume, iako znam da ima ljudi koji me razumeju. 

Stvar je u tome, što se selim. Prvi put, sa 18 godina, selim se. Sama. Odlazim na fakultet, u Ljubljanu. Nije to tako daleko, 5 sati vožnje i voila, ali ipak, to nije Srbija. Nisam patriota neki, stvarno nisam, ali da volim ovu državu, volim je. Nisam čak ni Srpkinja, ali ovde sam odrasla, ovde je moj dom, ovde je moja porodica, moji psi, moji prijatelji, moje dvorište. Sada ću ovamo dolaziti na vikende, i par nedelja preko raspusta. 

Koliko vremena treba da se osećaš kao kod kuće negde? Da stvoriš svoj dom? Da osetiš toplinu tog doma? Da li je uopšte moguće imati dva doma? Želim imati svoj dom Tamo, ali ne želim izgubiti ovaj ovde. Volim svoje doma, sigurnost koje doma pruža, toplinu i sve. Nisam sigurna da li ću uspeti stvoriti takvo doma i u Ĺjubljani. 

Znam da je dobro što idem. Znam, da je tamo bolji fakultet, znam da imam bolje mogućnosti za sve. Ali i dalje  boli. Boli, što ostavljam svoju sobu, svoj  zid, svoj krevet. Boli što moram da pakujem svoj život i idem sa koferima negde. Jednostavno boli. Ne samo mene. Boli i ljude oko mene. Svaki dan, svaki sat mi neko kaže koliko će mu/joj nedostajati moj smeh, moja pojava, moje reči. Svaki sekund pomislim koliko će meni nedostajati smeh mojih prijatelja. Da, imamo skajp, gledaćemo se, čuti, ali to nije to. Šta kada nekome bude trebao zagrljaj? Šta kada bude meni trebalo da me neko smiri? A to ne mogu svi. Koliko vremena će mi trebati da steknem prijatelje?

I opet, znam da ću ih steći, i da će mi kroz par meseci biti super, znam.

Zašto onda još uvek boli?

Jedem 5. turski bonbon-kolač u toku kucanja ovog teksta. 

Uzimam spisak, i pribeležavam:

starbaks termoska za kafu

love you šolja

Dolly i Iva

cveće. 

6.bonbon-kolač.  

Comments (1) Posted to Generalna 09/24/2010 Edit