Gušteri ili prvaci gimnazije. Ja ih volim zvati i štakori, ali zvanična titula koju imaju već godinama svi prvaci je gušteri. Nerviraju me.
Zbog njih se osećam jebeno staro, većinom su ružni i maleni(ili sam ja sa svojih 1,80 prevelika? Nešto od toga...) i iiizgubljeni. Lutaju hodnicima, traže fiziku u staroj zgradi (gimnazija se sastoji od 2 zgrade, stara zgrada je za društvene nauke, paviljon za prirodne) i stoput na dan pitaju gde je šta. U mp3 i nazad, milion puta im je objašnjeno šta je gde, kako mogu biti toliko smotani?
I tako ne znaju da se hoda desnom stranom stepenica, stalno prave zastoje, pa za 5minuta ne stigneš ni izaći napolje, a kamoli izaći napolje i popušiti cigaretu. Štakori mali.
A onda, moj ooomiljeni deo dana. Dolazak na autobusku, čekanje busa i put kući.
"Joj, ovde je tako teško, profesori su tako strogi, mnogo nas je, gimnazija je velika, ima puno stepenica, taj i taj nas muči, plus milion drugih žalopojki o gimnaziji."
I svi ti njihovi izgubljeni pogledi i zurenje.
Ju, ona ima šarene stvari na sebi. Ju, ona ima veliku torbu. Ju, ona je maturant već. Ju, ja hoću da budem kao ona kad budem u 4.razredu. Ju, ona se neprestano smeje. Ju, ona peva neku dečju pesmicu. Ju, ona puši. Ju, ona se druži sa onom devojčicom koja izgleda kao dečko. Ju, čuo sam da je ona bila skoro ćelava. Ju, ona ima sve petice celu gimnaziju. Ju, ona priča sa profesorkom na odmoru i smeje se. Ju, nju sam videla u izlasku i bila je sa nekim dečkom. Ju, njen bivši priča da je ona bila kučka na raskidu. Plus milion Ju. I ovo sve je samo na moj račun rečeno, pitam se odakle im toliko informacija. Highlight je kada me neko od štakora doda na facebooku na osnovu toga što idemo u istu školu.
A oni svi isti, kao jedan. Pogrbljeni, mali, u istoj odeći, sa ruksacima. Mogli su komotno u uniforme da ih stave. Plaše se da će ih neko od profesora proceniti po odeći pa se oblače u klasiku. Katastrofa.
Sve u svemu, svake nove prvake mrzim. Barem dok ne prestanu da zure i dok ne nauče pravila.
(I da, svesna sam da sam i ja pre par godina bila jedna od njih, ja sam svoje prošla, verovatno su i mene mrzeli svi stariji, ali ipak... Svake godine su gori i gori.)
Nakon 5 meseci sam prvi put jela palentu sa mlekom.
Prvi put nakon što sam je zamrzela i proplakala mnoge dane jer nisam mogla skoro ništa osim mleka sa malo palente i supa jesti. Mesec dana sam se mučila, mesec dana mrzela činjenicu da čovek mora da jede da bi funkcionisao.
Mleko sa palentom, grisem, supe i cokoladno mleko su mi bili citav jelovnik. Možda sam slabić, možda razmaženo derište, ali bilo mi je teško. Imala sam problema izdržati sve to, najveća želja mi je bila pojesti komadić nečega što nije među nabrojanim namirnicama, no to nije bilo moguće.
Pa sam plakala. Mnogo i dugo. Pokušala sam pričati o tome sa bliskim ljudima, ali svi su bili u stilu "znam kako ti je, znam da je teško, ali..." Ne, ne znaš kako mi je. Probaj jesti 5dana samo to i ništa drugo, onda ću prihvatiti to "znam kako ti je". Svi su pukli na prvom danu i nikad više mi nisu rekli znam kako ti je.
Sve je to prošlo. Ali ja se još uvek nisam oporavila od toga.
5 meseci nisam jela supu, palentu, gris i čokoladno mleko. Pre oko mesec-dva sam imala želju za supom. Ali čim sam je sipala u tanjir mi se sve vratilo i zamalo sam povratila. Naravno, supu nisam pojela. Ovo ostalo nisam ni imala želju da jedem.
Zato mi je danas BIG DEAL to što sam jela palentu. I bila je dobra.
A osim toga, imam dobar dan. Onako stvarno dobar. Uprkos ustajanju u 6, trčanju na bus, padanju u žbunje pri odlasku iz škole. Desile su se mnoge lepe stvari. Osim što sam načinila prvi korak na putu oslobađanja od traume u vezi tečne hrane, u školi je bilo zabavno. Onako baš baš. Na času teorije za polaganju vozačkog sam pila najdivniju kafu sa instruktorkom. Našla sam isečak iz novina u knjizi koju sam pre 3nedelje vratila u biblioteku, srećom niko nije vadio tu knjigu. Del Potro je pobedio u finalu i to je bila prva vest koju sam pročitala kad sam ustala.
I ono što je najdivnije, imala sam sa kime da podelim moje male radosti. I sa kime da pevušim "I like to move it, move it" u stilu King Juliana i smejem se do suza.I kome da crtam roze markerom sunce i cvetice po ruci.
Petak veče. Trebalo je da budem sa društvom. Na našoj maloj VIP žurki, ali nisam. Nisam zato što sam zarad vlastite sreće i vlastitog zadovoljstva povredila jednu osobu iz tog društva, koju sam neizmerno volela i koja je mene neizmerno volela. Sada sam, naravno, bad guy u celoj toj priči i ne mogu više da prisustvujem okupljanjima jer bih opet povredila tu osobu.
Ako sam nešto naučila iz te cele veze, to je to da ne treba biti sa nekime iz društva. Velika je verovatnoća da će doći do raskida, a break-ups su uvek gadna stvar, pod kakvim god okolnostima bili. Sreća pa su svi iz društva ok i nije bilo biranja strana. No, kad dođe do okupljanja i tako toga sama biram biti izuzeta.
I OK sam sa time. OK sam sa time da više nismo ono što smo bili, OK sa time da nisam na svakom okupljanju društvanca. Ali nisam OK sa time što mi se ne pozdravi na ulici, što je na sve moguće načine pokušao da me izbriše iz života, nisam OK sa time što su me njegovi brat i sestra presekli pogledom, nisam OK sa time što smo preostale stvari od onog drugog morali vraćati jedno drugome preko zajedničke drugarice.
Nije to bio neki raskid pun svađa, klanja itakotoga. Bilo je sa objašnjenjem, bez zavrzlama, prevara i laži, objasnila sam sve. Ja nisam mogla više da budem u vezi. Ne sa njim, nego u vezi sa bilo kime. Nisam materijal za veze. Rekao je da smo OK. Otkud ja znam, možda je definicija biti OK ne pozdraviti se na ulici... To mi smeta.
Vesela. Šarena. Neuravnotežena ponekad. Nasmejana. Generalno rečeno srećna. Slobodna. Singl. Hejterka. Nervozna. Razmažena. Samostalna. Nadrkana. Utripovana. Volim igranje. U svakom smislu. I izlaske. Svoje istripovano društvo. Razred. Snow Patrol. Kinga Juliana i I like to move it, move it. Iliti volim se gibat, gibat. Svoje drugare koji znaju kada prasnem u smeh zbog čega sam počela da se smejem bez da im išta kažem. Pall Mall. Gin Tonic. Život.