Shut your eyes and sing to me...

Leto

Ta Daaam, leto se bliži kraju. Ne samo zbog početka škole (hvala ministarstvu na tome što nam ga nisu odložili), već se i vreme promenilo malčice. Noći su dobrano hladne, dani prijatno topli, za razliku od onih od pre nedelju dana kada sam se tuširala 9puta dnevno(bukvalno) da bih mogla da opstanem. 

Imala sam lepo leto. Početak je bio dobar, cvetala je moja veza, odmarala sam se od kraja škole i punila baterije za nastavak. Onda su se izdešavale neke promene na mom emotivnom planu, pa sam povredila članak pri silaženju sa stepenica i Exit je bio neizvestan. 

Ipak, išla sam na Exit, nije me zaustavio povređen članak u zavoju, malo mi je bilo ograničeno kretanje i bolovi su tu i tamo ometali dobro raspoloženje, ali sve je bilo divno (hvala painkillerima). Videla sam neke drage ljude koje ne viđam često, videla sam neke ljude na pozornici koje dotada nisam imala prilike videti (a i one koje sam već videla, ali nije bilo loše gledati i slušati ih opet), upoznala neke divne ljude, pomalo flertovala, ali nisam prešla granicu toga. Neki trenuci su stvarno bili vredni svega, i bolova i prehlade posle Exita.

Nakon Exita sam se vratila svojoj kući, preležala nekoliko dana i usred emotivne zbrke donela odluku da raskinem vezu, Nisam pogrešila, za mene je bolje što sam učinila to što sam učinila, bila sam fer i jedan period se završio i ja sam ponovo postala to što u stvari nikad nisam prestala biti, singl devojka. 

Ponovo sam imala par dana odmaranja kod kuće pa debatni kamp sa turnirom u mojoj školi. Savršenih 7dana, upros svom nerviranju i pritisku i povremenim porivima za ubiti čitav svet, neki ljudi koje sam tamo upoznala, par njih, su neprocenjiva vrednost. Na kraju krajeva, i takmičarski deo je prošao odlično, završila sam turnir kao 2.najbolji govornik turnira.

Posle turnira sam se vratila na normalu. Nekadašnju normalu. Drugarice, izlasci i zabava. Bila sam zaboravila koliko sam sve to volela i koliko u tome uživam. 

I pri kraju more. Neki od najlepših 11dana u komadu u mom životu.  Počeli su odlaskom u Zagreb na koncert U2. Doduše, ja sam više isčekivala taj dan zbog njihove predgrupe Snow Patrol. Stigli smo na Maksimir oko pola sata pred Snow Patrol. Zauzela sam relativno dobro mesto blizu bini skoro u sredini i čekala sa osmehom na licu. Kada se pojavilo ovo na video bimu, mojoj sreći  nije bilo kraja.

Ovo je video sa koncerta. Snimljen od strane osobe koja je stajala vrlo blizu mene. Uglavnom, tih 8 ili 9 pesama koliko su otpevali, taj sat je bio savršen. Snow Patrol su savršeni, divni, njihova muzika je očaravajuća. ja ih volim. Gitarista je imao podlakticu u gipsu a svirao je i skakao kao da mu ništa nije, pevač je stalno bio nasmejan, ja u životu nisam videla nekog toliko srećnog dok je na bini a nagledala sam se za svojih 17-18godina koncerata dosta. No, bilo kako bilo, koncert je brzo prošao i usledilo je isčekivanje na U2. Bilo je zabavno videti ljude oko sebe u takvoj euforiji, dok sam ja bila sasvim mirna, jer sam bila ispunjena time što sam videla SP. U2 su odradili posao, bili su dobri, ali nisu oduševili. Barem ne mene. Previše pesama sa poslednjeg albuma, I think. Jedina pesma koja me se dotakla je bila Elevation, ne sećam se kada sam se tako divno iskakala i izigrala u tako kratkom vremenskom roku. Koncert se završio i krenuli smo prema moru.Oko 10sati smo već bili u apartmanu, u Novom Vinodolskom, divnom gradiću na hrvatskom primorju, kojeg ću se uvek rado sećati. Oko 11 sam već bila na moru, kupala se i uživala. Kad nisam bila u moru sam se gledala sa simpatičnim dečkom iz Nemačke, sa kojim nisam uspostavila nikakav bliži kontakt jer ne govorimo nijedan zajednički jezik. Pročitala sam 8 knjiga za tih 10 dana, posetila Trst, obavila shopping, kupila najsavršenije štikle na svetu(kao utehu što sam pre toga kupila muške patike broj 42 jer ničeg ženskog i ravnog u toj veličini nije bilo u celom shopping centru), trčala svako veče po par kilometara i uspela da predposlednje veče povredim koleno pri tome i iskusim kako je kupati se u moru sa par metara elastičnog zavoja na kolenu(just for the record: uopšte nije zabavno). Na kraju nas je put opet odveo u Zagreb. Prvo u shopping centar(shopping nam je porodični porok) a onda na koncert Prljavog Kazališta(koncerti su tatin i moj porok), benda koji sam slušala u periodu od 0 do 12godina. momci, ili starci iz benda, kako god, su fenomenalni, nisu zgubili ništa energije, skaču i sviraju i dalje kao ludi. Napokon, nakon kraja koncerta smo išli kući. 

I opet izlasci, flertovanje, cute new boy u mom životu koji je prihvatio sve što mi treba (možda je bolje reći shvatio šta mi sve NE treba), drugarice, ali i časovi vožnje, koji su u početku bili traumatični (prvo zbog mog neiskustva a onda zbog udesa koji je prouzrokova vozač koji je ispred mene udario u motocikl), ali su se dosada pretvorili u uživanje. 

Sad je kraj spavanju do 11 svaki dan(mislim da je to jedina stvar koja će mi faliti sa raspusta), i lenčarenju. Na svu sreću. Želim moje obaveze, želim ponovo spavati po 4-5sati dnevno i biti umorna i iscrpljena, piti 5kafa na dan, smejati se u školskom hodniku, početi se pripremati za fakultet, istraživati za maturski rad, uživati na poslednjim debatnim turnirima u kojima ću učestvovati kao debater a ne trener ili sudija. Želim opet trčati na autobus, sa autobusa, kasniti na njih i psovati vozača što je krenuo pola minute ranije, ići na kafu pre škole u kantinu, posle škole sa drugaricama u kafić. Ići na debatni klub sredom uveče, ostajati zbog raznih sekcija posle nastave do 3., do petka biti preumorna i ipak rešiti otići u noćni život ("samo još danas, naspavaću se za vikend") i uživati u životu. 

Goood, stvarno mi fali škola i taj osećaj da ništa ne stižem. Ti trenuci nisu najdivniji, ali kada ipak stignem sve što sam naumila, osećaj je nenadjebiv. 

Let the games begin!

Comments (1) Posted to Generalna 08/31/2009 Edit

Doma.

Volim osećaj dolaska kući. Bez obzira na to da li je vreme provedeno izvana kuće bilo lepo, ružno, dosadno ili zabavno. Volim taj osećaj topline i sigurnosti kada stignem u svoju sobu, legnem u krevet I zagrlim svoju Ivu.
Sada sam stigla kući, nakon više-manje lepo provedene večeri a ne spava mi se. Trebalo bi da spavam, imala sam naporan dan, a ja kuckam gluposti i ne spavam. Blah.
Padala je kiša večeras. Baš baš jaka kiša. Išla sam sa 4 drage drugarice, proslavljale smo rođendan jedne od njih, smejale se i pri tome je padala kiša. Moje baletanke, najdraže(mada, ja za svake svoje baletanke tvrdim das u mi najdraže) su poprimile neku tamnu boju, farmerice takođe, jakna mi je bila mokra i smrzla sam se. Uprkos svemu sam se lepo osećala.  
Nakon svega sam se našla sa ne_znam_šta smo_i_odgovara_mi  dečkom, nasmejala sam se i provela divnih 15minuta. Volim te kratke susrete,  od par minuta u koje stane sve što mi je u tom trenutku treba.
Ipak, dolazak kući je bio najdivniji. Ulazak u topli dom, skidanje baletanki(mokrih), odeće, odlazak pod tuš i držanje nogu u vreloj vodi pola sata sa nikakvim mislima u glavi. Neprocenjivo.  To su moji trenuci. Samo moji.  Volim ih.
Danas baš volim. Retko kada imam dan kad baš volim, ali oni dani u kojima volim su divni.

Comments (1) Posted to Generalna 08/30/2009 Edit

Prijateljica

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Odgledah poslednjih par epizoda serije Sex&City. Ponovo sam upala u fayu nedostajanja moje Samanthe, Charlotte, Mirande. Ja nemam 3 fabulozne, sexi, trendi i singl i nisam u tripu da sam Carrie. Ja imam jednu koja je sve to i bez koje ne umem da funkcionišem. Moj odnos sa njom bi se mogao opisati sledećom rečenicom: ono što se meni desilo se nije desilo i nema pravu težinu ako o tome ne zna Ona.

Razlog zašto ja sve ovo pišem je taj što Ona trenutno nije tu i što sve što mi se dešava, se i ne dešava, pošto nemam načina da stalno komuniciram sa njom. Razgovori jednom nedeljno nisu dovoljni.

Anyway, Ona je otišla daleko u periodu kada se kod mene svašta nešto počelo dešavati.  Otišla je par dana nakon što sam ja započela prvu iole ozbiljniju vezu. To sam još nekako i pregurala, bilo je čudno, ceo život smo sve govorile jedna drugoj odmah nakon što se desilo a sada smo morale čekati po nedelju-dve.

Potom sam ja išla na operaciju. Ne opasnu po život, ali ipak sa teškim oporavkom, barem što se tiče mentalnog stanja. I opet nisam imala Nju da joj pričam kroz šta sve prolazim. Nije bilo lako, ali pregurala sam. Tako su nastavile da se ređaju događaji i nikad nisam mogla odmah da je pozovem, već sam morala čekati i biti u strahu da opet neću stići da kažem koliko mi fali, koliko je volim I koliko stvari mi se desilo.

Jedan od nedavnijih događaja kod mene je bio raskid one veze sa početka priče. Veza nije dugo trajala, bila je lepa, ali ja zasada nisam material za veze, pa sam svojevoljno i svesno raskinula. Još uvek mi se više sviđa biti sama, znam da će se to kroz par godina promeniti, ali za sada je to okej. Nije bilo OK što nisam imala Nju da joj pričam sve. Koliko god ja bila OK sa tim raskidom, toliko mi je bilo potrebno pričati o tome sa Njom, da bih ostala OK.

Danas sam u toku mog časa vožnje prisustvovala saobraćajnoj nesreći . Bilo je krvi, letenja, razbijene lobanje, panike, krika. Sve sam to OK podnela, ali stalno sam imala potrebu da kažem Njoj šta mi se desilo. A nisam mogla da je pozovem u tom trenutku. Sve je delovalo nekako sureal, weird I ko zna šta još. 

Pre par dana sam bila sa dečkom, prvi put nakon raskida one veze, bilo mi je super I blahblahblah, ali ništa nije stvarno dok ne kažem Njoj da se desilo.

Juče mi se jeo sir i jela sam sir, i rekla jednoj dobroj, odličnoj drugarici da mi se jeo sir i da sam ga jela a ona me je bledo gledala. Samo Ona razmue sir i svu tu priču sa hranom.

Samo Ona razume moju sreću i radost zbog helanki sa roze leopard dezenom. Samo ona ne smatra moje bubice o baletankama i helankama i šljokicama kao nešto sasvim bezveze već shvata da je to part of me.

Samo ona bi skontala zašto sam ustala u 2 da ovo napišem, samo ona  bi se oduševila sa time da sam u cool majici i da sam stavila naočare za blitinu kao da sam starija žena i kuckala text u krevetu.          

Meni se samo priča sa Njom. Ne sa bilo kime, pričam ja sa mnogo ljudi, koji su mi bliski, ali nisu mi jebeni najbolji prijatelj 15godina od 18 i nisam sa njima pričala poslednjih par godina svaki dan i videla se svaki drugi. Nisam sa njima gledala MTV toplistu iako ne slušam ništa od te muzike, nisam se sa njima ložila na Justina Timberlake-a, nisam sa njima puštala pesme Lennyja Kravitza, dok je on imao koncert u Beogradu, ja bila u Hrvatskoj a ona kod kuće a ipak smo bile zajedno, nisam sa njima prešla preko svake priče o svakom dečku, nisam njima jela tortu, sarmu, šunku, sir, cveklu  i kisele krastavce u 11 uveče niti radila palačinke u kućnim haljinama.

Nedostaje mi. Jedva čekam kraj septembra da mi se vrati. I volim je. Najviše na svetu. Ako je nešto sigurno, onda je to to da je ona moja soulmate. I kao što je jednom rečeno u jednoj seriji, prijateljica će mi biti soulmate a dečaci će biti tu za sve ostalo.  

Comments (3) Posted to Generalna 08/27/2009 Edit

Čestitamo!

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.

Comments (0) Posted to Generalna 08/27/2009 Edit